© britainonview/Pawel Libera

Za početak, poželela bih svima srećnu Novu 2012. godinu! Mada, ne bih vam poželela ništa srećniju 2012. od na primer 2013. ili 2004. Ili 2312. Neki su možda drugačijeg mišljenja s obzirom na sva apokaliptična scenarija koja kruže o aktuelnoj godini. Teško mi je da poverujem da iko shvata iole ozbiljno ovaj još jedan u nizu predviđanja kraja sveta, ali s obzirom kolika se medijska pažnja poklanja ovoj temi biće da su stvari malo drugačije van mog univerzuma.

Prema predanju ili urbanoj legendi, ciklus majanskog kalendara se završava 21.12.2012, nakon 144 000 dana, kada nam navodno sledi propast. Kao što napomenuh, scenariji su razni, tako da prema ličnim afinitetima možete da birate da li će nas roknuti asteroid, spržiti eksplozija sa Sunca, udariti fantomska planeta X, tzv. Nibiru ili pak progutati crna rupa.

Sunce jeste “poludelo” u poslednje vreme, ali to je nešto što astronomi nazivaju povišen solarni ciklus koji se skoro bez greške ponavlja svakih 11 godina. Poslednji takav desio se 2003, nakon malog zakašnjenja. Za 2013. je zakazan sledeći. Ovo nije previše teško predvideti, pogotovo ako imate tradiciju posmatranja ovakvih ciklusa bar 150 godina.

Sunce je ogromna lopta užarenog gasa. Kada dođe do povišene aktivnosti, dolazi do javljanja pojava kao što su snažni solarni vetrovi (proces raznošenja materijala sa Sunčeve površine), koronalna izbacivanja mase, solarne baklje, itd. Nakon eksplozije, materija se sa površine Sunca kreće ka međuplanetarnom prostoru, pa i nama, veoma velikom brzinom i u stanju je da prevali tu razdaljinu za svega nekoliko časova brzinom od 3,2 miliona km/h!

Upoznati smo sa činjenicom da smo jednim delom živi i zdravi zahvaljujući Zemljinoj atmosferi koja nas veoma uspešno štiti (bar onoliko koliko je uspešno čuvamo) od štetnog zračenja Sunca, ali retko ko da spomene magnetosferu naše male planete! Da nije nje, solarne eksplozije bi bile nešto sa čime ne bismo bili u stanju da se nosimo. Solarni vetrovi nose velike količine naelektrisanih čestica, a magnetno polje je jedino sposobno da na kraj izađe sa njima, junački ih odgurne ili sporvede na polove planete. Zahvaljujući magnetosferi u periodima povišene solarne aktivnosti, u najgorem slučaju, pokvari nam se po koji komunikacioni satelit u orbiti, ostanemo bez GPS-a ili struje na nekoliko sati (baš u ekstremnim slučajevima kao u Kvebeku u Kanadi kada je 1989. godine bez struje ostao veći deo stanovništva na oko 9 časova). Najspektaularnija stvar koja može da se desi, u slučaju “loše” postavljenog magnetnog polja Zemlje u odnosu na magnetno polje Sunca jesu AURORE!

© wikimedia/United States Air Force photo by Senior Airman Joshua Strang

Strašno koliko je lepo! Ovo se zaista desilo, nula fotošopa upotrebljeno za obradu fotografije. O ovom fenomenu više drugom prilikom. Magnetosfera je zapravo vrlo bitna stavka u našem planetarnom sistemu, toliko  da sam se štreberski odlučila da postanem fan magnetosfere na Facebook-u. Možete i vi ako želite… Ima samo 137 fanova. Tizer: lajkovanjem ove stranice možete da naučite nešto više o magnetosferi.

Sledeća demistifkacija se odnosi na planetu X, tzv. planetu Nibiru, koja po majanskom predviđanju (iako sam sigurna da Maje ama baš ništa nemaju sa tim) treba da nas udari tu negde pred kraj godine. Ili pre osam godina. Da je ovo potpuna izmišljotina prosvedočio je moj bivši kolega, uvaženi astronom iz Južne evropske opservatorije (ESO) Olivier Hainaut u mejlu upućenom zabrinutom stanovniku planete. Ako ne verujete meni možete njemu slobodno, jer on čovek toliko dobro poznaje Sunčev sistem da se može reći da ga zna napamet!

Kaže Olivier u svojoj poruci: “Čitava stvar sa planetom Nibiru inicjialno je bila pokrenuta od strane gospođe koja tvrdi da su je kontaktirali vanzemljci, koji su je upozorili da nam predstoji sudar sa veoma masivnim objektom, prvobitno zakazanim za 2003. godinu. ”Ne znam da li od ovoga dalje treba citirati Olivierov mail, ali kaže još: “Priča o planeti Nibiru se ne zasniva ni na jednoj opservaciji, već na navodima žene koja tvrdi da su je telepastki kontaktirali vanzemaljci”. Problem je što je ovako inicirana priča dobila toliku pažnju da su brojni autori pisali knjige o njoj. Za kraj on poručuje: “Da li će nas udariti Nibiru – ne, neće!” I tu bih negde skromno dodala: kraj priče.

O crnoj rupi ne znam koliko ima smisla govoriti. To je toliko nerealno da bih možda posvetila čitav novi blog o tome. Zapravo biće jedan baš o crnim rupama u bliskoj budućnosti, pa ćemo deo posvetiti i tim, navodno, pretećim crnim rupama.

I onda, taman kad ste mislili da ste se rešili svih spekulacija i potencijalnih opasnosti proleti asteroid pored Zemlje i digne prašinu za sobom. Zapravo, veću su prašinu digli mediji nego sam asteroid, ruku na srce. Asteroid 2005 YU55 je svemrski objekat prečnika oko 300 m (nije da je baš zanemarljive veličine – omanja leteća planina) koji je proleteo na sigurnoj udaljenosti od približno 323 000 km od Zemlje. Na sigurnoj udaljenosti je bitna informacija! Sumnjam da bi se iko potresao da je pored Zemlje proleteo Yugo 55 na udaljenosti od 30 000 km. Mada bi to uistinu bilo zanimljivo videti. Animaciju proletanja asteroida možete videti u priloženom, a procenu o opasnosti donesite sami.

© wikimedia/Created by Joe Haythornthwaite. Adapted from original animation taken from NASA

O asteroidima ne bih previše, bar ne ovde, ali bih vas pozvala da pogledate drugu emisiju novog serijala “Naučnog kafea” koja će se baviti opasnostima iz Sunčevog sistema. Zapravo, najrealnija svemirska opasnost jesu asteroidi, a koliko realna, videćete u našoj novoj emisiji. I sad se tu negde namerno odjavljujem sa bloga ostavljajući vas uskraćenim za dalje informacije, a sve u nadi da ćete pogledati Opasnosti iz Sunčevog sistema na drugom programu RTS-a, čim vas blagovremeno obavestimo o tačnom datumu emitovanja.

Živeli!